Гетсиманска молитва /с епилогом/ (26.05.2005 14:39)
Македонска Православна Црква, обновљена Охридска Архиепископија, уз Божју помоћ, испуниће, односно неће одступити од пута Христовог: Крста, смрти, Силажења у ад, тридневног Васкресења и Вазнесења на небеса. Друга страна спора, Сабор Српске Православне Цркве, као «мудар духовник», по свему судећи несвесно нам дозира неопходна страдања. Свакако, није морало да пролазимо путем којим су прошле све друге помесне Православне Цркве, да страдамо од својих, јер довољан је и прогон који се сада дешава, али то нас не плаши. Ми захваљујемо Богу што су нашу Цркву водили, што је воде и што ће је водити Епископи који су прошли пут распињања, погребења и васкресења ума и који нам непрестано показују пут љубави и према непријатељима. Зар они који нас судом заплашују мисле да онај који је прихватио јарам Христов да буде Епископ Цркве у Македонији није претходно сам себе осудио на крст и смрт? И шта нам ново кажу неки од браће српских Епископа позивајући нас да се одрекнемо својих духовних чеда стечених сопственом крвљу, и да се придружимо њиховом политичком пројекту означеног као «ПОА» (такозвана Православна Охридска Архиепископија)? Исто су тако и првосвештеници, заједно са књижницима, старешинама, и фарисејима говорили подсмевајући се: «Друге спасе, а Себе не може да спасе. Ако је Он Цар Јудејски, нека сиђе сада с крста, па ћемо поверовати у Њега. Уздао се у Бога, нека Га сада избави, ако је по вољи Његовој, јер говораше: Син Божји Сам!» (Мат. 27, 41 - 43) Ако су десет или петнаест Епископа на Сабору у Београду већ одлучили да донесу одлуку о нашем дискредитирању, а да при томе нису испитали одјек те одлуке међу нама, у нашој Цркви, онда ће много промашити, посебно јер не узимају у обзир народно «амин», које увек само њему (верном народу) припада и које они немају. Народно «амин» је суштинско и неотуђиво право верног народа да потврђује или не одлуке Јерархије, што произилази из Саборности и из Литургије Цркве. Ту престаје да важи (функционише) сваки облик клерикализма и неконтролисаног одлучивања високог клира. То значи да је било која одлука на Сабору Српске Православне Цркве у вези нас невалидна, рекли би нерефлексивна, ако нема одјека и потврду са друге стране олтара: како код македонског верног народа, којег због непризнавања идентитета пастирски промашују, тако и код српског, чије потребе и бригу о спасењу не одражавају. А ако српски Епископи немају пастирску основу, односно немају «амин» оних које узглављују, зато што српски верни народ никада од њих није потражио интервенцију у наше пастирске проблеме, кога онда они представљају? Просто да се човек уплаши ако у том правцу размишља. Горе написано посебно важи за одлуке које јерархија доноси по питањима која нису догматског ни канонског карактера, а која су ван њене канонске јурисдикције и непосредног пастирског интереса, као што је то на пример питање о имену наше Цркве, где је, опет, одлука верног народа пресудна. Свакако и друге Цркве неће признати политички пројект назван «ПОА», посебно не Бугарска и Румунска, које најбоље знају с чиме и с ким имају посла. И на крају, да би било јасније ово шта пишемо, треба да откријемо шта је циљ свега шта су до сада и шта ће по свему судећи од сада предузимати неки од српских Епископа закривени под велом Сабора Српске Православне Цркве. Циљ им је да сакупе критичну масу народа која је потребна да би нека одметнута, малобројна и безначајна, наизглед црковна организација, у суштини политички пројект као што је «ПОА», постала, по њима, ефективно легитимна Црква. Овај је циљ у суштини неостварљив, а они који желе да га на сваки начин остваре неспособни су да утичу на верни народ у Републици Македонији и да направе некакав облик општоприхватљиве промене у том правцу. Уосталом, имали су могућност да у последње три године сакупе народ око паралелне јерархије коју су из вана и насилно инсталирали, али се ништа значајно није окупило око њихових идеја, и то из једноставног разлога што је јерархија (део српске заједно са паралелном) пастирски промашила наш верни народ и пребива у лажи - уместо да свима буду све да би их привели Христу, они свима казују ко је шта: нисмо ми Македонци, Срби смо?! Неверојатно извитоперавање Јеванђеља! И ако је све ово овако, а сваки и мало разуман и добронамеран човек зна да је тако, није ли онда добијање томоса о аутономији «ПОА-е» еквивалентно добијању тридесет сребреника издајника Јуде као цена за Непроценљивог? И зар је томос без народа награда за раскол и издајство своје рођене Цркве и издајство својих духовних отаца - повређујући их клиновима, забадајући им копље и напајајући их оцтом и жучи? Наша молитва и бол срцa је да се не обесе као што уради Јуда Иска И да би се прошао пут прелести до краја, ’последње стање биће горе од првог’, могуће је да праве официјално, а већ праве и неформално, покушаје духовног терора и заплашивања верног народа: да наше Свете Тајне (Крштење, Причест, Брак) нису испуњени Светим Духом и да наши Епископи нису достојни и да се наш верни народ неће спасти. Просто да их човек пита да ли су то њихове жеље или стварно у то верују? То су оне њихове лоше оријентације одбацивања поука из Јеванђеља и од Светих Отаца Цркве, које неминовно воде у положај истицања сопствене «светости», а показивања (озлоглашавања) наше «профаности». То је највиши степен самољубља о чему су упозорени сви пастири до краја века преко јеванђељске параболе о незахвалним виноградарима: Хајде да убијемо наследника и наследство ће бити наше (Мар. 12, 7). Наследника (’Епископе Македонске Православне Цркве’) убијају, односно дискредитују, с намером да присвоје духовни виноград (’верни народ’) и да га одгајају на такав начин што ће виноград носити плодове не подобне Господару винограда, већ одговарајуће задовољавању њихових националистичких и других страсти. Већ виђено код нас, између 1918 и 1941 године, а и претходно. Шта ће, дакле, учинити Господар винограда (Марко 12, 9)? Ако смо једно у Христу, у шта смо дубоко уверени, зашто не погледају плодове покајања македонског народа, „одсеченe гранe“, што би било најнормалније у оваквој ситуацији (није ли Господ рекао по плодовима ћемо се препознавати? – сп. Мат. 7,20): обнављање монаштва, активни литургијски живот, исповед већине, свенародни пост, чежња за видљивим евхаристијски јединством и са осталом православном браћом, избор нових Архиереја из реда монаштва, плодови с којима се и неке признате Цркви не могу баш похвалити и које Господ једино тражи од нас. И уместо да се препознајемо по плодовима, ми се делимо због грана, а гордимо се лишћем и њиховом сенком. Па се на крају чудимо зашто нам народ живи у тами и сенци смртној (Мат. 4,16). Не можемо да поверујемо да још увек покушавају да убеде неког да је обнављање православног духовног живота у Македонској Православној Цркви само привид и велика превара, да Христос не васкрсе већ да су Његови ученици дошли ноћу и украли Га. (Мат. 28, 13) И да им дамо још један савет: нек пробају да убију пастира, сагласно оним шта су зверски чинили – с одобрењем и дела њиховог клира – од 1918 до 1941 македонском народу у делу од њих окупиране Македоније, па ако успеју, да видимо да ли ће се онда стадо у истину распрснути. Доста су убијали, и покушавали да убијају само духовно, од 1967 до данас. Нек почну поново и код нас тела да нам убијају, бар су се за то доказали да су способни, а и за нас лакше и боље. Боже, опрости им, не знају шта чине! А сада и још један савет и подсећање за све нас: никада на зло које нам праве неки од српских Епископа, закривених иза Сабора Српске Православне Цркве, не вратимо злом, да не би изневерили Христа и пут по којем Он иде. Најлепше је да духовни терор који долази с њихове стране прихватимо као еквиваленат питања ’љубиш ли ме?’, односно да прихватимо зло као изазов и испит наше христијанске љубави. То је што се односи на љубав и према „непријатељима“. Ако не би било искушења, никада не бисмо знали шта имамо у срцима нашим, никада се не бисмо исцелили и духовно расли и сазревали. Најновија дешавања биће коначан испит и провера духовне зрелости и посебног духовног идентитета нашег православног народа. Захваљујемо Богу што је обнављање православног духовног живота у Македонској Православној Цркви примио као нашу припремљеност за овај последњи испит зрелости. Знамо да ћемо само уз Његову помоћ добити и ову битку. 
и хтео да Ме мимоиђе ова чаша! Али нека не буде Моја воља него Твоја!» Емоције и фрустрације (непреображене страсти) за време решавања неких озбиљних питања у Цркви треба освестити и искључити, а не потхрањивати, јер у супротном изазивају помрачење ума. И уместо да се види пастирска брига у раду Епископа, пре свега у јачању црквеног јединства, у таквој се ситуацији, када доминирају страсти, губи способност чак и објективног расуђивања, и доносе се црквено неодрживе одлуке које изазивају раздоре. А шта већ и коме да говоримо о просветљењу ума и о умносрдачној молитви? 
риотски, већ да се када им истекне даровано време за покајање и када се буду сетили шта су направили покају и врате онамо одакле су отпали и где их истински воле и чекају. Историја је показала да се издајице увек, пошто се искористе, већ као непотребни, одбацују. А, ако пак знамо да се раздорима у Цркви, макар и административним, радује само ђаво, онда онај ко својом одлуком изазива те раздоре, треба да мало размисли за кога ради и чију вољу испуњава. Доделити томос о аутономији једва стотини проблематичних људи, а истовремено да се одбаце три милиона православних хришћана, и то у време када је Црква у савременом свету изложена најсуптилнијем прогону заиста је забрињавајуће аутодеструктивно. Развијте до краја мисао о паралелној јерархији у Републици Македонији, па ћете видети у који вас апсурд води!
Митрополит Струмички Наум
са ипођаконима Лаврентијем и Григоријем
